Da li je seča i paljenje badnjaka pagansko ili hrišćansko obeležje? Kako smo došli do toga da nam porodični praznik bude jedan od najbučnijih i najraskalašnijih? Svi smo svesni problema sa kojima se susreću stručnjaci koji rade na očuvanju šuma, ali još uvek ni pojedinci nisu preuzeli svoj deo odgovornisti.
Vernici paljenje badnjaka obavljaju u znak sećanja na vatru koju su vitlejemski pastiri naložili u pećini u kojoj se rodio Isus Hrist ne bi li na taj način zagrejali novorođenče i njegovu majku. Filolozi, istoričari religije objašnjavaju da je ovaj običaj nasleđe stare slovenske vere, prenete u pravoslavnu hrišćansku veru Srba. Badnjak, po tom tumačenju, predstavlja božanstvo koje umire spaljivanjem, a potom vaskrsava, a kojem se molimo i pružamo žrtvu da bismo zauzvrat dobili plodna polja, zdravlje i sreću. Vatra simbolizuje svetlost Sunca, koje pruža život i trebalo bi da bude blagonaklono prema vernicima i u narednoj godini.
Vrsta hrasta koja se najčešće bira za badnjak je hrast cer, (Quercus cerris) koji se u staroslovenskoj religiji povezuje s Perunom, bogom munje i groma. U nedostatku cera (koji je u ravnici tj. Sremu malobrojan), izbor obično pada na druge vrste hrastova (Quercus), kao što su hrast lužnjak (Q. robur) u ravnici, zatim hrast kitnjak (Q.petrea) i sladun (Q.frainetto) u brdskom i nisko planinskom delu, i hrast medunac (Q.pubescens) u planinskom delu Srbije. Od poslednje decenije 20. veka, Srpska pravoslavna crkva i lokalne zajednice organizuju javne proslave Božića u kojima badnjak ima bitnu ulogu. Na Badnji dan, po mogućnosti pre izlaska sunca, domaćin sa nekoliko muških članova porodice odlazi u šumu da seče badnjak, kada i nastaju te opasne rane koje izazivaju trulež i kasnije sušenje celog stabla usled povreda nastalih sečom ili zacepljivanjem.
Hrast prostoru na kome raste daje poseban biološki, ekološki, ambijentalni i monumentalni značaj. Cenjeni su simbol snage, moći, dugovečnosti, duhovnog i materijalnog bogatstva, pa zašto ih onda uništavamo? Da li smo se ikada zapitali koliko hrastova, prvenstveno mladih hrastova strada ili se poseče svake godine za vreme božićnih praznika?
Poslednjih godina seča badnjaka poprima razmere koje mogu narušiti populacionu strukturu šuma, upravo iz razloga što se seku mladi hrastovi ili kidaju/lome grane kod starih stabala, koje postaju otvorene rane za ulaz raznih patogenih organizama i insekata što dovodi do kasnijeg sušenja stabla, bez obzira na njihovo poreklo, kvalitet i starost. Ponekad se uništavaju veoma mlada stabla. Negativne aktivnosti u prošlosti (masovno krčenje šuma radi dobijanja obradivih površina i osiromašenje preostalih šuma usled uzimanja samo najvrednijih i najboljih stabala, a ostavljanjem stabala niske vrednosti i kvaliteta) uticale su na smanjenje brojnosti i nestanak velikog broja biljnih i životinjskih vrsta, što je dovelo do poremećaja čitavih ekosistema, ali očigledno ni ove naučne činjenice nisu uticale na ljudsku svest.
Naučimo decu da proslavljaju ovaj hrišćanski praznik na hrišćanski način, uz osveštanu GRANČICU badnjaka, a stabla ostavimo u šumi, gde im je i mesto.
Svako stablo je bitno, i ono malo/mlado i ono veliko stogodišnje jer nam obezbeđuje kiseonik bez koga nema života. Umesto uništavanja hrastovih šuma, obnovimo iste, jer priroda vraća višestruko. Smanjićemo eroziju, povećati plodnost zemljišta, regulisati poplave i ekstremne temperature. Koliko komšija znate koji su nakon seče badnjaka zasadili novi na istom mestu?
Sačuvajmo hrastove šume i proslavljajmo Badnji dan na hrišćanski način, čuvanjem života, života jednog hrasta!
Autor teksta: Jovana Damjanović