Proizvodnju trešnje u Republici Srbiji odlikuje usitnjenost parcela, zastarelost tehnologije i oslonjenost proizvođača na tradicionalan način gajenja, odsustvo navodnjavanja koje je delimično kompenzovano masovnim korišćenjem podloge koja je tolerantna na sušu (magriva), kao i generalno niska investiciona sposobnost gazdinstava za ulaganje u savremenu tehnologiju proizvodnje trešnje. Jedna od tehnoloških mera koja je neopravdano zapostavljena u Srbiji, u pogledu vremena i tehnike izvođenja, svakako je rezidba trešnje. Skup pomotehničkih mera kojima se reguliše ravnoteža u procesima rasta i razvoja stabala trešnje u srpskim trešnjicima zaživela je tek tokom XXI veka u smislu izvođenja zimske rezidbe, uz veliki otpor i neshvatanje njenog značaja. Rezidba za kontrolu rasta i rodnosti kod trešnje redovno se primenjuje u cilju sprečavanja prerođavanja, ali i za prosvetljavanje unutrašnjosti krošnje čime se direktno utiče na bolje diferenciranje cvetnih pupoljaka.
Aleksandar Krkobabić